Aloe vera je drevna afrička biljka, o kojoj prvi zapisi postoje još na mesopotamijskoj pločici iz 2200. godine p.n.e, a danas je jedna od najpopularnijih biljaka zbog lekovitih svojstava i široke primene u kozmetičkoj i farmaceutskoj industriji. Istorijski se aloe vera koristila za povrede kože, tj. za spoljašnju upotrebu, a oralno kao laksativ. Danas se koristi kao narodni lek za razne bolesti, za astmu, epilepsiju, opekotine nastale od sunca.

Opis

Starijim biljkama više prija sunce, dok mladim biljkama više odgovara senka. Nakon zime, biljku treba izneti iz zatvorenog prostora napolje, ali se ne sme odmah izložiti direktnom suncu, jer će listovi požuteti, pa je prvo treba staviti u polusenku. Aloe vera ima plitak koren (20 cm - 30 cm), pa bi je trebalo posaditi u širu i pliću posudu. Najbolje je na dno posude staviti sloj kamenja, a zatim i sloj peska i tek onda dodati zemlju. List ove biljke u sebi sadrži 95% vode. Aloe vera ne podnosi puno vlage, zato je ne treba zalivati često. Tokom zimskih meseci, kad su svi metabolički procesi biljke usporeni, treba je zalivati jednom mesečno. Važno je da saksija ima na dnu rupice, kroz koje može oticati višak vode, kako koren ne bi istrulio. Tada biljka daje vrlo razvodnjen gel i postaje vlažna, mlitava i naborana, što je znak nepravilnog zalivanja. Višak vode iz tanjirća treba redovno odliti.